ВУЊАЦИ

   Вуњаци су вазда били вукови, не поклањајући се никоме. Вазда у борби за живот, за парче хлеба.
Вукови који силазе са планине, ал` не гоне јањад, него их чувају. Они су вазда плели вуњу за све гладне, жедне, сироте. Од богатих су се склањали, јер су знали да својим радом и вредним рукама не могу никоме учинити нажао.
Они су плели плетиво којим су чували сваког изнемоглог који се на тој шкртој и богатој земљи личкој мучио, и видели своје како, један за другим, одлазе некуда, али не никуда.
Знали су Вуњаци где има рада, зноја и хлеба. И када су са шкртих Шкара, Козјана, Дебелог брда, Крбавице, Рачића одлазили знали су да их чека неспокој, неке друге руке, нека друга земља која их може пригрлити или одбацити, која их може заволети или казнити. Знали су Вуњаци да иду тамо, а да их њихови чекају овде. Били су наслоњени на своју мајчицу Лику. И свако одлажење тамо далеко била је борба за повратак и живот достојан часних људи и радних људи. И нису издали своју Лику. Као ни данас.
Лика- нежна, мајка, сурова мати. Лика плодна, Лика шкрта. Лика лепотица, Лика луда.
Лика која воли, која љуља и љуби, воли.
Лика која лелече, која опомиње својим лелеком, која не даје никоме да поклекне, тек само зато што не може све да исхрани.
Лика шаље у свет своју децу и зна да ће јој се враћати заувек.
Лика вечна мати. Лика пева својој деци.