UPOZORENJE OSNIVAČA SKAMIJE
Poštovani i dragi čitaoče Skamije, dogurali smo, eto, do godišnjeg broja, potvrdjujući se kao jedinstveni časopis široko razgranate porodice Vunjak. Naš časopis, postojano opstajući u vremenu kad se mnoge tradicionalne vrednosti zanemaruju, potcenjuju, blede u sećanju, pa i odlaze u zaborav, dokazuje svojim sadržajem da su Vunjaci žilava sorta koja drži do sebe. Citiraću ovde čuvenog advokata Veljka Guberinu, koji ima sva prava da se ponosi svojim višedecenijskim profesionalnim uspesima u sudnici i izvan nje, ali u svakoj prilici s ponosom ističe da je on - Ličanin. A po njemu, Ličani su značajno uticali na istoriju Evrope, jer su "sprečili da turska noga ikad kroči na zemlju koju su oni, kao predstraža hrišćanstva, branili svojim životima”. Neumorni Guberina, impresivni primer žive enciklopedije, slikovito opisuje "moje Ličane" kao hrabre, dostojanstvene, časne i ponosne pripadnike srpske nacije, često ističući kako su ti "prgavi Krajišnici" znali da je olovka vredna koliko i puška jer se s "obema brani srbstvo", čuva nacionalni identitet. Razgovor o izuzetno važnoj ulozi učitelja i škole i po najsiromašnijim ličkim selima doveo nas je do imena Ljube Vunjaka, autora Skamije. Osnivajući časopis 1934. godine, Ljuba - inače poznati novinar - dao mu je ime po specifičnoj školskoj klupi (detaljni opis nalazi se u prvom broju našeg lista) u kojoj su se generacije i generacije srpske dece naučile da pišu, računaju i čitaju. U ovim klupama dete je spoznavalo ko je, saznavalo je kome pripada, šta se u životu sme a šta ne sme, kako se valja ponašati tokom rasta i sazrevanja, i kad i zašto život vredi žrtvovati višim vrednostima.
Sve je to Ljuba sažeo u naslovu Skamija. Znanje je moć a ta moć počinje da se stiče u školskoj klupi, glasila je Ljubina poruka. Posle oslobodjenja od nemačke okupacije, u opštem poletu obnove zemlje, nicali su na sve strane kursevi za opismenjavanje kao i večernje škole. .Prošlo je mnogo godina od tog vremena, ušli smo poprilično u novi vek, u novi milenijum. Svedoci smo otvaranja novih specijalizovanih škola i privatnih univerziteta, pa se na prvi pogled čini da je skamiji mesto u nekom muzeju školstva. Ali, čak ukoliko skamiju u takav muzej smestimo i zabravimo ulazna vrata kako niko do nje ne može da dodje, skamija će neprekidno, sa ličkom upornošću emitovati dramatično upozorenje: nepismenost nije iskorenjena. Danas u Srbiji živi 850.000 ljudi koji jedva znaju da se potpišu. Kako ti ljudi mogu suvislo da rasudjuju, da aktivno ućestvuju u društvenom životu, da daju svoj doprinos srpskoj državi?
Skamija, dakle, nije relikt prošlosti. Ona nas svojim jednostavnim izgledom, stesana u komadu od tvrdog drveta upozorava da nam je sadašnjost tragična, a budućnost neizvesna.24.09.2013.
Davorin Darko Ribnikar