ПРЕДСТАВЉЕНА НОВА ЗБИРКА ПЕСАМА „ТЕЧЕМ КАО РЕКА“ ОЛИВЕРЕ ШЕСТАКОВ

23. фебруара ове године представљена је четврта збирка песама „ТЕЧЕМ КАО РЕКА“ наше савременице, врло плодне песникиње Оливере Шестаков. Кућа Ђуре Јакшића је била мала да прими све госте, искоришћене су све помоћне столице, али неки су ипак престајали целу промоцију.

Програм је водила Сања Радојковић, песникиња. 
. 
Пламенка Ђого Вулић је говорила извод из Рецензије. Мирослав Ранковић, писац и новинар,  прочитао је своје мишљење о књизи. 

О књизи и Оливериној поезији врло су надахнуто говорили песници: Драган Колунџија, Чедо Ковачевић и Срећко Алексић.

Песме су читали: Вјера Раичевић, Биљана Хукић, Сања Радојковић, Мирослав Ранковић и Срећко Алексић.

У музичком делу програма за клавиром је био Мирослав Ћосовић, уз вокалну пратњу Мићка Томовића.

Овом приликом објављујемо одломке из поеме Течем као река по којој је збирка добила име.

Књижевник и рецензент Пламенка Ђого Вулић написала је:


Живот је, открива нам она, попут реке - препун вирова, брзака и мирних обала. Море је ушће - место где све постаје једно и где су живот и смрт једнаки. Тако река постаје универзална и јединствена метафора вечите људске потребе да се измири све што се измирити не да.

  PEKO,
као на обали бели јасен,
огледа се у теби,
моја сен.
   
 

ТЕЧЕМ КАО РЕКА

I

Течем као река,
обале ме чврсто држе,
струк ми ломе, мисли стежу,
као рибе неме, ухваћене
у рибара старог мрежу.

Ада моје токове сече и реже,
на рукавце десно и лево,
делим се, па се опет вратим
у једно тело.

Јецаје и смех
у таласима скривам,
час брзак, час мирна
вода бивам.

        ***
         V

Месец на глави носим,
као круну светлуцаву,
што ми ноћу краси
косу немирну, кудраву.

Месече, друже верни,
чувај моје звездице,
да не скрену с пута,
да их тмина густа
с таласима, младе,
не прогута.

Сребрнину проспи,
прошарај је седефом,
одени ме у бело,
прстенована мостовима
ка ушћу хитам,
море ме чека цело.

         VI

Море, попиј ме,
у тебе гола рањива урањам,
ветар из даљина доносим,
миришем на планински цвет,
црвеном Сунцу на хоризонту,
течем радосна у сусрет.

И за крај  цитирамо Мирослава Ранковића који помно прати поетско стварање Оливере Шестаков:

         Оливерине емоције се попут капи росе већ деценијама сливају у стихове који теку кроз време, уливајући се у песме, које постају реке, хрлећи ка мору љубави, обасјаном осмесима читаоца. Нежно биће саткано од снова смерно корача и пева, допуштајући љубави да је узнесе  у сфере изнад ума, у висине са којих целовито сагледава свет.  Допушта Месецу, ветру, обалама и птицама да преузму улоге из наших живота, разливајући своје емоције у аквареле пастелних боја, који ће вечно мамити погледе.