ŠATROVAČKI JEZIK

Šatrovački govor (često nazivan šatrovački jezik) je žargon srpskohrvatskog  jezika. Najviše se koristi u većim urbanim centrima i najrasprostranjeniji je  među mladima.

Svaka generacija ima svoj šatrovački jezik. Reči u šatrovačkom stvaraju se permutovanjem slogova (npr. reč nemoj postaje mojne), a nova reč ima isto značenje kao i originalna.

Šatrovački govor koristi se  i u zatvorskim zajednicama gde je potrebno razmeniti  informacije koje  teško može da razume zatvorsko osoblje.  U tom slučaju obično se dodaje još jedan slog između permutovanih slogova čime se  dodatno otežava prepoznavanje konkretne reči - poruke.

Neki šatrovački  izrazi sastoje se od dve reči (npr. džabalebaroš), ili nastaju skraćivanjem pojedinih reči (npr. šiz, Kališ) a nekad se spajaju početna slova nekoliko reči (VIP- od reči: veza i protekcija).

Kada je rec o argo varijanti, izrazi često nastaju kao onomatopeja (npr. fljiska ili šljaga), a ponekad su i tuđice (npr. ćao, okej, ziher). Neki oblici nastaju analogijom (npr. nalepiti se, šamarati džepove).

Šatrovački jezik  najčešće  koriste ljudi koji pripadaju istoj grupi,  imaju zajednički hobi, isto zanimanje, isti uzrast i sl. Na primer, studenti imaju svoj „faks” ili „štrebere”, dok se konobari razumeju lakše kad čuju: „Dve ljute!”. Ali, ista reč ne mora u svakoj grupi imati isto značenje.

U nekim društvenim okolnostima argo se stvara brže i lakše nego u drugim. Ako zavlada nemir, ako se ljudi odjednom nađu pred istim ciljem (kao npr. u ratu), naglo nastaje veliki broj novih reči (blic, voki-toki i mnogi drugi nazivi stvoreni su u prošlom svjetskom ratu).

Ponekad neka duhovita osoba može izmisli nov naziv, koji drugi ubrzo počinju da koriste. Reči ili izrazi koji su nekad smatrani šatrovačkim, vremenom često bivaju prihvaćeni i uneti u rečnike, dok se drugi izrazi decenijama upotrebljavaju, ali ipak ostaju sleng.