CARSKI GRAD
Sreda, obično majsko jutro koje obećava lep prolećni dan. Na praznom parkingu ispred našeg Energoprojekta skupila se grupica ljudi oko autobusa.To su doajeni, nekadašnji radnici, kolege, penzioneri. A razlog ranog okupljanja, pre sedam sati je putovanje, jednodnevni izlet do krajnjeg severa naše Republike, do Subotice i Palića.
Posle obavezne prozivke prisutnih, krećemo u avanturu. Nižu se kilometri, promiču slike, a mi kao da klizimo zelenim tepihom. Pored autoputa i sa jedne i sa druge strane brazde, sve pod konac, gube se u nedogled. Povremeno, negde u daljini, pojavi se šumarak, gusto sabijeno drveće i, kao ostrvo u moru, naruši nepreglednu ravnicu.
Upoznajemo Vojvodinu bogatu, ravnu, ravnu, sa poljima tek izniklih useva. Uživajući u divnoj, velikoj bašti, ,,žitnici’’, kako smo je oduvek zvali, stižemo do prvog odredišta -Zobnatice. Odmah na ulazu uz glavnu stazu, na visokom postolju, ponosito stoji skulptura belog konja - Kazanove. Ime kazuje o njegovim osobinama, kvalitetu i zaslugama za veliki broj naslednika.
Ispred Nacionalne galerije i Muzeja stoji još jedna skulptura - Crnog konja, takođe u prirodnoj veličini. Ovaj tandem divno izvajanih životija pleni i dominira svojom lepotom. Tek da se zna ko je gospodar ovog prostora.
Spomenik konju u Zobnatici
Čuvena ergela Zobnatica smeštena uz malo Zobnatičko jezero, sa hipodromom, zgradama razne namene, starim drvećem i hladovinom, odaje oazu mira. A u zaleđu, na samoj obali jezera, kao ukras privlačnog izletišta, stoji usamljena vetrenjača, doduše bez svojih moćnih ,,propelera’’, kao svedok i beleg prošlih vremena.
Ubrzo, posle kraće vožnje, stižemo u Suboticu, lep grad, pun zelenila i živog saobraćaja. Pored novih, savremenih zgrada, zablista u svoj svojoj lepoti, i po neka iz davnog vremena, kada je krajem XVIII veka Subotica stekla privilegiju Carskog grada - tj. zvanje ,,Slobodnog kraljevskog grada’’, dar velike i moćne vladarke Marije Terezije.
Najbolji primer, dragulj i vrhunac ljudske umešnosti je Gradska kuća, velika, moćna zgrada, sedište gradske vlasti. Zidana početkom XX veka u znaku mađarske secesije, spoljnim izgledom nagoveštava šta nas čeka kad uđemo unutra. Na ulazu, u holu, ispred reprezentativnog mermernog stepeništa sačekuje nas mlada devojka, vodič, neposredna, duhovita, a njena glavna preporuka bila je: ,,Ne da ne smete da snimate, nego ste u obavezi da fotografišete sve što vam se svidi.“ A toga je bilo za ceo film.
U velikoj svečanoj sali, većnici, gde se i danas održavaju redovne sednice gradske vlasti, sve je zadržano iz vremena nastanka. Zgrada je podignuta za dve godine, od 1908. do 1910., a sledeće dve godine, do 1912. su vršeni enterijerski radovi. Sve je zaista impresivno. Vitraži – umetničke slike na staklu, portreti svih vladara i znamenitih ljudi Ugarske toga vremena, zidovi obloženi rezbarenim drvenim lamperijama, mesingani okovi, lusteri, zidne svetiljke, plafoni, stubovi. Sve zajedno bazirano na elementima mađarskog folklora, jarkih boja, stvara bajkoviti utisak.
Vitraž i balkon u velikoj sali Gradske većnice u Subotici
Veliki drveni sto, svečane stolice u duborezu za pretsedavajuće, stolice za poslanike, sve originalno i sačuvano vise od 100 godina. Obzirom da je dvorana najakustičnija u gradu, povremeno se održavaju koncerti ozbiljne muzike, o čemu svedoči impozantan koncertni klavir u jednom uglu.
Zajedno sa našom grupom u poseti su bili đaci, osnovci iz Sombora, gosti Subotice. Naš simpatični vodič osmislila je malu predstavu. Uključila je decu, posetioce, da se oprobaju u ulozi političara koji vode sednicu. Hrabriji su se sami javljali i rado sedali za predsenički sto. Očigledno da u njima leži skriveni talenat za buduće vršioce vlasti. Dragoceno je pomenuti da je sve vreme ova poseta vođena na dva jezika - srpskom i mađarskom.
Ispred većnice na prostranom trgu, lepo uredjenim parkom, dominira impozantna fontana u keramici marinsko plave boje koja je sama po sebi skulptorsko delo. Sva keramika, a ima je zaista mnogo, korišćena je iz fabrike Žolnaj iz Pečuja. U znak zahvalnosti gradskim vlastima fabrika je poklonila dve velike amfore nebo plave boje, takođe od keramike, i one su postavljene u parku na Paliću na istaknutom mestu. U Subotici zaista ima šta da se vidi, doduše obišli smo samo spolja Sinagogu, Rajhlovu palatu, Katedralu, Narodno pozoriste. A iznad svega grad može sa ponosom da se pohvali besprekornom čistoćom ulica, divnim parkovima i bogatim zelenilom.
Fontana ispred Gradske većnice u Subotici
Posle kraće vožnje stižemo na Palić, najveće jezero u Srbiji nastalo prirodnim putem. Po obimu dugo 17 km, dubine do 2 m., na nadmorskoj visini 102 m., sa lekovitom vodom koja leči reumatizam, išijas, digestivni trakt, nervne i kožne bolesti. Voda se višestruko koristi za piće, kupanje i za obloge od blata. Jezero takođe pruža široke mogućnosti za ribolov, veslanje i jedrenje. Park je formiran polovinom XIX veka po ugledu na engleske vrtove i već tada staje uz rang Karlovih Vara, Visbadena i Sent Morica. Obogaćen je raznim sadržajima za uživanje: Letnjom pozornicom i Velikom terasom za zabavu i koncerte, Ženskim i Muškim štrandom, kupatilima–sojenicama, hotelima, restoranima, a kasnije nastaju teniski tereni i izuzetan i jedinstven po lepoti i kreaciji čuveni Zoološki vrt. Na samom ulazu u park uzdiže se impozantan vodotoranj, prepoznatljiv simbol celog ambijenta. Park koji opasuje jezero svojim raznobojnim cvetnim lejama, negovanom travom, skulpturama, klupama, neverovatnim mirom i spokojem, pravo je mesto za uživanje. Da sediš, gledaš belasanje srebrne površine jezera, da slušaš cvrkut ptica i uživaš u umirujućoj tišini.
Jezero Palić i park
Dok smo se mi šetali sunčanim stazama čarobnog Palićkog parka, u Beogradu je pljuštala kiša. Dan smo završili otkrivajući još neke čari ovoga kraja - tajne lokalne kuhinje. Restoran „Riblja čarda” na samoj obali, ukusan riblji paprikaš u bakarnom kotliću, rezanci u pavlaci i sa komadićima pržene slaninice i pitko belo vino Rizling i na kraju dobra crna kafa.
Pored prijatnog utiska o gastronomskim kvalitetima ove turističke Meke, sa kratkog puta, na samo 200 km od Beograda ostaje lepo sećanje i po ko zna koji put potvrđeno saznanje i pravilo o neprolaznosti lepote. A lepota je univerzalna vrednost, bez obzira kad i gde je nastala, delo i dokaz ljudskog uma, znanja i truda prethodnih generacija i prethodnih vremena.
Samo ga treba čuvati.
Beograd, 20.05.2017.