In memoriam
ДРАГАН А. ЦВЕТКОВИЋ (1930-2017)
Драган Цветковић рођен је 30. новембра 1930. године у Београду, од мајке Персиде, деде Стевана и прадеде Јакова, привржен мајчиној фамилији, један је од најпреданијих сарадника на изради родослова фамилије Вуњак... Дипломирани je инжењер геологије био је изузетно радно активан а и после пензионисања, и многобројна признања: захвалницe, плакетe, орден говорe доста о њему.
25. април 2017. на Новом Гробљу у Београду, леп сунчан дан, како се каже „као наручен“, окупили се чланови породице, пријатељи, колеге и другови из школских дана, да испрате нашег Драгана на његов вечни пут...
Навиру успомене и сећања, сваком од нас, на тебе као... тада са сетом схватим да си отишао из мог живота, да те више нема, само сећања дивна остају.
Шта рећи о нашем Драгану?
Био си једна посебна личност, најлепше те је описала у опроштајном говору, твоја снаја Светлана Цветковић, кад те је назвала „супер дека“, не само дека, већ пријатељ, друг, а за мене је „супер брат“. Био си изузетно пожртвован, та твоја позитивна енергија, хумор, стихови, преданост у свему што радиш, нарочито посебна дружења са фамилијом Вуњак, са Скамијашима, са твојом генерацијом, дружењa и одлазак у Липов Лад.
Твој школски друг Миливоје Симић прочитао је свој опроштајни говор на твом испраћају, нама окупљенима.
Неће бити више као пре, ни наших дружења, ни организовањa наших путовања аутобусом на скуп са фамилијом Вуњак сваке друге године.
Заједно смо годинама радили, сакупљали податке о нашој грани фамилије, са рођацима: тета Десом, Иваном, Радицом, Јованком.... и осталима, слали Милану у Горњу Рогатицу, где је он марљиво прикуљао матерјал за израду Родослова Фамилије Вуњак.
Убацио си циклограме у родослов, ради лакшег сналажења, ко је коме у роду.
Договор о Родослову Вуњака
(трећа слева је Мирјана Вукојчић, четврти је Драган Цветковић)
На нашим скуповима фамилије Вуњак, у организацином одбору остају два упражњена места, наших рођака Мирјане Вукојчић и Драгана Цветковића. Обоје сте нас напустили у размаку од месец дана, истог месеца, изгубили смо, два драга члана.
Фамилијарни Часопис Скамија остаје без тебе као сарадника. Твоји стихови и чланци Мирјане Вукојчић, остају као сећање на вас волонтере.
Неће бити више као пре, буде се сећања на тебе, долазио си на брзину, доносио нешто веома битно за фамилију, или часопис Скамију, то су били текстови или стихови песама. Увек на вратима, са објашњењем: “журим, журим идем даље, немам времена да се задржавам“ Сваки дан би телефон зазвонио, прво би се чуло твоје: „Добро јутро Црногорци сат откуцава 12ч.! Ти си био раноранилац, и све што би планирао, до ручка би обавио.
Позната је твоја приврженост фамилији, доста тога имамо заједничког. Жеља моја била је да у нашој кући окупљам Вуњaке. Прво окупљање било је 19. фебруара 1999. године, пре бомбардовања Београда. Скупили смо се ми учесници у прикупљању матерјала за наш родослов. Тада си ти био у посети Аустралији код сина Жарка, његовој фамилији. Сваком следећем окупљању дому мом, ти си био присутан, било којим поводом, на моj рођендан, на годишњицу наше Скамије,... поводом доласка Гордане из Њуорка. Били су то разлози да се видимо фамилијарно... окупљао се један мањи део фамилије (јер је наша фамилија многољудна): Драган, Љика, Дарко, Ивана, Тања, Аница, Гордана....
Окупила сам једном приликом и младе да се упознају и наставе дружење, поводом долазка твог сина Жарка са породицом, твојих унука Стефана и Лене из Аустралије, тада су били присутни Сибина и Бојан Голубовић, Јелена Љешковић. Жеља ми је била да им покажем примером, како ти, а и ја, гајимо те родбинске везе, да њихово дружење у будућности има и те како велику вредност, то им остављамо у аманет када нас не буде више било.
Тамо где сте вас двоје отишли и ја ћу једног дана!
Чуваћемо сећања на вас, ваши СКАМИЈАШИ!
Буразеру, много ми недостајеш, недостајаће ми наша дружења и телефонски разговори.
Твоја сестра Мимица
(Мирјана Вуњак Жикић)